POCETAK.

" Moras da mi verujes. Obecaj da mi verujes. Sve cu da sredim. Samo mi veruj."

Verujem ti, ljubavi. Najstvarnije, najubedljivije, jednostavno - verujem ti.

Ja sam nepopravljivi optimista. I kada je sve crno, sivo, tmurno, ja cu da nadjem nacin da vidim i najminijaturniju iskru svetlosti. Ta iskra ce uvek da mi ulije nadu za bolje sutra. Nije sve tako crno koliko je nebo plavo. Casa je uvek do pola puna. PUNA. 

Ali ti.. ti ne mozes samo da kazes - veruj, i ja tek tako da -  samo da verujem. Ako vec kazes da ce biti bolje, onda moras i da radis na tome. Reci nece tek tako postati stvarnost. Ni u tvojoj a ni u mojoj glavi. Celim svojim bicem verujem, nadam se, stavise - ZNAM, da ces ti to da resis, ali od tebe ocekujem i rezultate. Pomak. Napredak. Dela. Moja vera u tebe treba da bude najveci tvoj pokretac.

Pokretac za savrsenu buducnost. Zivot. Novi zivot.Jos jedan novi zivot. Znas na sta mislim. Oo da. To je ono sto nas dvoje zelimo a deluje iz ovog ugla, tako daleko. Tako neostvarljivo.

Ljubav, vera, nada - pa nema niceg lepseg i idealnijeg kada se te kockice sloze u jedan opipljiv mozaik proslih, sadasnjih i buducih uspomena.  

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.